Skroman izgled ovog zdanja potvrđuje da je crkva zidana u vreme robovanja pod Turcima, početkom XVII veka.
Za nju je vezano stradanje Krive Reke u II svetskom ratu. 12.oktobra 1942. godine selo je spaljeno i ubijeno je 330 žitelja. Mnogi od njih su bili zatvoreni u Crkvi koja je potom minirana i sa ljudima dignuta u vazduh. Učinila je to zloghlasna princ Eugen Divizija uz pomoć bugarske vojske i domaćih izdajnika. Tragediju Krive Reke preživeli su samo oni koji su se toga dana nalazili u poljanama, u Župi, i mali broj žitelja do temelja spaljenog sela.
Crkva je u samom srcu sela Kriva Reka, u čiju lepotu su se uverili mnogi. Ne zna se da li je lepša leti uz miris pokošene trave i obilje malina, pečurki i krompira ili u oktobru uz prelepo šarenilo boja koje ni jedan slikar ne može da prenese na platno. Ili zimi kada sva krivorečka brda i puteve prekrije sneg, kada se čeljad povuče u kuće i sobe i uz pucketanje vatre provodi idilične zimske dane uz lavež pasa i urlik vukova.
Kriva Reka simbol je postojanosti i mukotrpnog života na obroncima ćudljive planine. Pored bogatstva izuzetne prirode, ovo selo ima još jedno veliko bogatstvo – ono u ljudima, njihovom radu, upornosti i sećanju, koje ne dopušta da se srpska narodna tradicija prepusti zaboravu.